Mislila sam da će jučerašnji dan proći isključivo u znaku konferencije pro-femina, o kojoj sam govorila više na FB stranici – ovde. Međutim, na putu do kuće, zahvaljujući mom bratu :), ukazala se šansa da odem u pozorište na Terazijama i odgledam predstavu čiji ste naziv videli iz naslova posta.Trsteničko (amatersko) pozorište, odnosno njegovi sjajni članovi, predstavili su se beogradskoj publici. Ako izuzmem da sam prisustvovala ispitnim predstavama studenata sa FDU-a, dakle nisu još uvek profesionalci, ali se za to školuju, nisam imala priliku da gledam, grubo rečeno “amatere” (ne volim taj termin, ali jasan je kontekst).

Ova priča, posebna je po scenografiji, kostimima, ali svakako i najlogičnije, po ljudima koji je čine tako specifičnom. Što je mene toliko oduševilo i ostavilo poseban utisak, pa da u sitne sate pišem utiske?

Prva stvar, kada gledate nešto iz standardnog repertoara, negde znate i šta očekujete, pošto se prethodno informišete o tome koja je tema i “ko igra”, a glumci su vam uglavnom poznati – bar ja ovako radim i interesujem se. Ovde, sve su mi nova lica, promena, iščekivanje, uzbuđenje, šta mogu da ponude.

Drugo, a najpipavije u celoj priči jeste ona lepa i poželjna doza nesavršenosti, spontanosti – u svakom smislu. Sklonost ljudi da pogrešno razumeju stvari, navodi me da obrazložim na šta mislim.

Glumci – školovani, profesionalci, elita koja se skuplja sa raznih delova zemlje – Srbije, regiona i formira ansamble koje gledamo na TV-u, u bioskopu ili na daskama koje život znače, nešto su potpuno drugo. Oni imaju drugačiji stav, od njih očekujemo uglavnom (i uvek) mnogo/previše, dajemo sebi za pravo da budemo kritičari kada za naše pojmove nisu na visini zadatka. Imaju svoje fazone, gegove, iskustvo – na njih smo jednostavno navikli koliko su prisutni. Glumice pak, dominantno teže savršenstvu po pitanju fizičkog izgleda i izložene su pritisku. Ne shvatajte sve ovo bukvalno, pričam u globalu.

Situacija koja je mene tako dotakla večeras, su ovi divni, obični ljudi. Ljudi koji vam deluju nekako bliže, pristupačnije, toplije, koji vam nisu poznati kao određeni broj TV lica za koje već predviđate koje uloge igraju, a imate utisak kao da ih srećete svakoga dana i da ste sa njima u interakciji – u prodavnici, na pijaci, u parku. U svojoj jednostavnosti – fanstastični.

Atmosfera, kretanje na sceni, dobra tema – muško – ženski odnosi, svakodnevnica i uvek aktuelne priče. Sve to lepo upakovano, što bi rekli sa mašnom. Nekoliko beskrajno simpatičnih i harizmatičnih ljudi koji samo kad se pojave na sceni bez ijedne reči, kez mi obilazi oko glave – i sada :D. Uvek postoje likovi koji se po nečemu izdvoje. Da li je to transformacija, karakter, “važnost i jačina” uloge, ne znam, mada mislim da su u ovoj predstavi, svi, jednako bitni i da je to prilično individualno. Ne bih volela da odvajam na osnovu samo ovoga što sam večeras gledala.

Gluma je odlična. Naravno, neka minijaturna greška se potkrade, ali to je potpuno normalno i kad se desi, simpatično, bar meni. Trstenik je mali grad, a činjenica da postoji skup osoba koje stvaraju nešto dobro, doprinose kulturnom segmentu u zemlji gde je to nisko valorizovano i krajnje zapostavljeno, više nego obećava. Uživaju u tome, jako dobro rade i prenose emociju što je suština i za svaku je pohvalu.