Na prvi pogled, tri vikenda deluju kao izuzetno kratak vremenski period za bilo šta i verovatno se pitate da li je moguće i šta naučiti. Neću kriti, sama sam takođe razmišljala da li se vredi upuštati i da li će imati efekta. Punog srca, mogu reći: DA, apsolutno vredi.

Ispričaću vam, relativno kratko kako je to išlo iz vikenda u vikend i šta se konkretno promenilo, šta sam naučila i kako sada gledam na neke stvari kada su fotografije i samo fotografisanje u pitanju.

Pre nego što počnemo, da se ne bih ponavljala, program škole, detalji vezani za to šta ako nemate aparat i cenu ovog programa, možete da pogledate OVDE.

Radilo se u grupi koja broji 10 članova, među kojima su bili ljudi različitih zanimanja, generacija, interesovanja i naravno pogleda i znanja o ovoj oblasti. Kroz školu nas je vodio tandem  profesionalaca, a oni su: Ivana Tomanović i Milan Živković.Vrlo interesantan spoj različitih karaktera i načina rada, koji daje jedan lep balans. Ivanin pedagoški pristup, davanje obaveznih zadataka na licu mesta, a sa druge strane, Milanovi saveti i trikovi, malo više slobode i kreativnosti i priča o parametrima. Teoriju su oboje predavali, a mislim da je svako “odabrao pravi deo za sebe” što je činilo utisak potpunim i veoma pozitivnim.

Kao i na svakom početku teorija je bila zastupljenija. Predavanje na temu osnova fotografije, elementarnih pojmova i njihove međusobne povezanosti. Otvor blende, ekspozicija, ISO osetljivost, balans bele….

Čitati objašnjenja pojmova je jedno, a objašnjavanje na licu mesta i pokazivanje primera je drugo. Ne mislim da sam kompetentna da govorim o tome iako mi je kristalno jasno šta koji pojam znači i kako se u datoj situaciji snaći sa parametrima, ali mogu da vam preporučim da pročitate ovaj, ili neki drugi tekst, ako vas upuštanje u ovo sve zanima.

Ono što svakako mislim da se podrazumeva to je: “Osvetljenje piše dobru fotografiju”. Slikali kakvim god aparatom, ili pak telefonom, svetlo igra ključnu ulogu. Povezano sa adekvatno podešenim parametrima, uz stabilnu ruku prilikom okidanja (ili “pozovite u pomoć” monopod ili stativ), imate “kompletan paket”.

 

 

Nakon što je mozak primio veliku količinu informacija, prebacila sam točkić na Manual i rekla sebi da izbrojim do 100. Prešli smo u prostoriju gde su bile dve postavke, podelili se u grupe i prionuli na posao. Šahovska tabla, mrtva priroda, čaše, a nakon što smo se uhodali bilo je i aparata, raznih rekvizita.
Zadaci su bili vezani za poigravanje sa dubinskom (ne)oštrinom, a šahovska tabla je bila tu da svima nama zada muke.

 

Zabava počinje.Tehnički aspekt je jednako važan kao i likovni, a kako je fotografija sredstvo komunikacije, potrebno je poznavati podsvesne vizuelne elemente, ukomponovati i uobličiti ih sa onim “svesnim” i tako dobiti jedan kvalitetan gotov proizvod koji ne morate da objašnjavate, već on sam govori za sebe.

Podsvesni vizuelni elementi su ono što mi, možemo reći podrazumevamo: Oblik, uzorak (repeticija), tekstura, forma, linija, svetlo, kompozicija, skala, prostor. Međutim, ako dobro poznajemo te elemente, bolje ih i pravilnije koristimo, a poruka koju prenosimo našim radom je jača. Zato, onim “svesnim” momentom, treba da uvažavamo perspektivu, ritam, balans, proporciju i stvorimo dizajn. 

Ivana je to nama u dvočasovnom predavanju tako fantastično objašnjavala kroz primere radova velikana fotografije. Mislim da je to jedno od predavanja na kojima sam na kojima sam najviše uživala u životu. Nema ništa bolje od toga da slušate nešto na temu koja vas zanima, a koju vam detaljno predstavlja školovani fotograf. Neprocenjivo.

Tada me je inspirisala da krenem da istražujem više o tim ljudima, a to me je podstaklo da razmislim o uvođenju rubrike koja će se zvati: “Fotograf meseca”, gde ću osim elementarnih podataka o osobi koja mi je fokus, njenog pravca i stila, truditi se da pronađem i ubacim što više fotografija, kako bismo svi zajedno širili vidike, bili inspirisani, a i naučili nešto novo. Startujem od juna najverovatnije.

Koliko puta ste videli fotografiju sa dobrom idejom, a ne baš kvalitetnom realizacijom? Da li bilo “previše svega” ili je perspektiva na neki način promašena, možda nešto nije  prikazano verno ili dovoljno realno kao što želimo? Kompozicija bila dobra, a fokus i (ne)oštrina su zakazali.  Da li smo zaboravili “podrazumevano” ili ono čime upravljamo? Ipak, uzmite u obzir, nemaju svi ljudi (dobro nema niko) jednak nivo osećaja za estetiku i sve te silne parametre koji bi trebali biti uzeti u obzir.
Sve je bitno.

Svojevremeno sam govorila: “Da, baš tako sam htela”, a zapravo je bilo: “Ne, ne znam kako da izvedem to, ovo mi se samo posrećilo sada”.

Možda je autor zaista nešto “baš tako hteo”, ali… Ove stvari samo ukazuju na  ono što nije topla ovda, ali treba ponavljati, a to je da osim želje, kreativnosti, potrebno uložiti trud, rad, razmišljanje o svim relevantnim detaljima i kada pristupite stvaranju, izdvojite vreme i ne gledate na sat.

Razmislite o rečima označenim plavom bojom.
(U kom pravcu, elementi recimo: šahovska tabla – pešak (uzorak – ponavljanje), tekstura lista, …)

DRUGI VIKEND


Rad sa Nevenom i Minjom, koje su bile naši modeli. Priča na temu portreta, figure, govora tela i načina na koji time možemo preneti neku poruku. Posebno o važnosti komunikacije fotografa sa modelom/modelima. Više o tome, sa dobrim primerima, govoriću već u članku za rubriku “Fotograf meseca”.

Lično više uživam u fotografisanju stvari, enterijera i životinja, nego ljudi, ali smatram da treba makar minimalno biti dobar u svakoj sferi.  Više iskustva imala sam sa druge strane objektiva svojevremeno kao model, ali mislim da se i ovde nisam loše snašla. Preferiram neku svedeniju i elegantniju priču, a ovde vam od toga prikazujem svega tri fotografije.

Inače, zaboravila sam da napomenem, nijedna od mojih fotografija nije obrađivana u Fotošopu, jer sam u fazi učenja i težnji da napravim kvalitetne “sirove” fotografije, a da filtere i druge stvari ostavim za neki drugi put i potrebu. Crop, rotiranje i eventualna korekcija kontrasta za mene nije obrada, tako da to ne računam.

Svako ima svoj stil, zamisao, pogled na stvari, ljude. Jedna od devojaka koja mi je jako postala draga na tom tronedeljnom putovanju je i Marina, a smatram da osim svoje profesije i strasti prema muzici, fotografija je nešto u čemu je pokazala izuzetno umeće i talenat. Zamolila sam je za fotografije koje smo radili tog vikenda, kako biste videli njen rad sa devojkama. Crno-bela/sepia priča, uz obradu, mislim da je uradila odličan posao.

Oblačno jutro, ranije ustajanje i put nas je vodio za Ivanovo, a potom Omoljicu. Osim što se družimo i radimo na terenu, imamo zadatak da napravimo reportažu. Eto nas na prvoj lokaciji, među trskama, sa labudovima, za početak. O tom delu dana, govorila sam u članku: Spoj mira i gracioznosti – OVDE.

Stižemo u Omoljicu i imamo par sati da napravimo priču o tom mestu, kako ga mi vidimo. To je inače zadatak koji retko kome na početničkom nivou uspeva, pa tako ni ja ni dobar deo ekipe nije baš uspeo to da ispuni po vrlo pravičnim i iskrenim kriterijumima naših mentora. Naravno, kada smo sutradan pregledali domaći (koji smo imali i prva dva vikenda), svi smo shvatili kako zapravo treba da izgleda i šta treba da sadrži jedna reportaža koja broji oko 10 fotografija koje će “ispirčati priču”.

Najzabavniji deo bio je sam proces istraživanja mesta.
Tako sam jurila namrgođenog mačka, ležala na betonu da uhvatim pogled onog psića (prve fotografije), pela se na neke skalamerije, zaglavljivala u ograde, ulazila u dvorišta (ljudi ljubazni pozovu čim vide da se nešto dešava, a tamo su često grupe na vežbama). Jedna sam od onih kojoj nije teško da “visi sa lustera” ako treba, samo da napravi dobru fotografiju.

 

Teorija, praksa, obilje informacija, mnooogo vežbe – sve u cilju postizanja što kvalitetnije  izvorne fotografije. Naučila sam da zapravo koristim svoj aparat i njegove mogućnosti u sasvim dobrom procentu. Naravno, vežba se podrazumeva i tek predstoji. Intenzivnije razmišljam o elementima o kojima sam i ranije, ali dosta manje. Shvatila sam kako da se snalazim u različitim uslovima, a u tome su mi pomogle situacije i postavke kojima sam bila izložena u vremenskom periodu trajanja ove škole. Od toga da sam bila u prostoriji pod punom profesionalnom opremom, do toga da sam među trskama samo sa aparatom u ruci.
Predavačima sam prezadovoljna, dali su i više nego što sam očekivala i bili spremni da preporuče knjige, sajtove, daju savet, a na licu mesta pomognu i reše sve nedoumice.
Uz sve to, upoznala sam ljude sa kojima delim interesovanje prema fotografiji.
Iskreno preporučujem ovu školu, meni je neverovatno značila i srećna sam što sam to sebi priuštila.
Zahvaljujem se i Petru Vukadinoviću, vlasniku Nikon-a, što mi je u pravom trenutku dao usmerenje i preporučio ovaj kurs.

Do narednog naslova,
Di